Dugo već razmišljam o postu na ovu temu, jer sve češće se susrećem sa svakodnevnim pogledima i komentrima drugih ljudi kada im kažem da imam blog. Najčešća rečenice je: "Šta si ti neka blogerka?"
Ne znam kada, kako, ni zašto, ali došli smo do toga da će često ljudi pomisliti da je biti bloger, jutjuber, instagramer ili kako god želite da nazovete ova zanimanja jedna velika prevara ili prosipanje iz šupljeg u prazno. Verujem da bi često neki postavili i gore poređenje i predstavli nas koji pišemo blogove ili imamo svoje YT kanale kao one koji se prodaju za male pare.
Srećom često to nisu male pare. :)
Šalu na stranu, pitanje pisanja bloga, posedovanja platforme koja je otvorena za javnost i koja se obraća određenoj publici nikako nije nova izmišljotina. Vesti, novine, televizijske emisije i mnogi programi nastali su na taj način. Čovek od samog nastanka želi da se izrazi i da prenese poruku drugima. Kako je vreme napredovalo poruke su se menjale, ali i način kako se prenose i ko ih piše.
Reći ću vam samo to da je još u Egiptu postojao zapis na papirusu "O čemu da pišem kada je već sve napisano" .
I mada se svi često osećamo kao da više nema o čemu da se priča društvene platforme su u 21. veku omogućile da se na brz i masovan način prenesu poruke, mišljenja, viđenja.
Sve to dovelo je do razvoja blogova, YT kanala i drugih društvenih medija. Ljudi su tražili savete, utiske, predloge. Kupovina bez probanja postala je luksuz i svi su želeli za svoj novac da dobiju najbolje, i upravo je predstvljanje proizvoda i usluga otvorilo sve blogova i YT kanala, a dalje i Instagram i druge platforme koje kroz malo reči, slikom i zvukom prenose većinu poruka.
(čini li se nekako ironično što društvo 21. veka putem Instagrama povlači crtu jednakosti sa Egiptom o kom sam pričala, i drevnim civilizacijama koje su pisale u slikama. Instagram je slikovno pismo 21. veka - moderno i drugačije, ali vid komunikacije koji prati najviše ljudi, koji je univerzalan, i koji je razumljliv za većinu. Da li se točak istorije okrenuo i vreme je da se pisanje slova zameni nizanjem fotografija koje će poruku preneti bolje i jednostvanije nego živa reč, pitanje je koje ja sebi često postavljam)
Moj post danas nastaje iz potrebe da se suprotstavim komentarima tipa - Šta si ti bloger? Zar i ti imaš blog! - ali i da prikažem svoje mišljenje i svoj osvrt na ovu temu.
Da ja sam bloger i DA ja imam mali blog kom sam posvećena i koji je moja strast. I NE ja nisam samo jedna od mnogih, ja sa JA i to prenosim kako u kontaktu sa ljudima svakog dana tako i na ovom blogu koji pišem sa mnogo pažnje i mnogo strasti.
Blog koji je pred vama i mnogi blogovi ili YT kanali koje viđate nastaju kao potreba onoga koji ih piše, snima, pravi - jednostavna potreba za stvaranjem i deljenjem.
Opet, postoje i drugi blogovi koji su nastali iz potrebe za senzacijom, za novcem, iz potrebe za pažnjom i prihvatanjem.
Za mene je blog bio način da odem iz stvarnosti, kroz pisanje, i pričam sa drugima o svojoj strasti i svojim problemima. Da ja volim šminku, ali blog je nastao jednog dana kada mi je bilo muka više od dermatologa, kada sam ponovo bezuspešno probala da se rešim bubuljica i kada sam sama počela da istražujem i biram svoju negu.
Želela sam tada da sa drugima podelim sve što sam do tada saznala o nezi problematične kože, da pišem o tome, a da me nije sramota i da se ne stidim ni jednog ožiljka i nijedne bubuljice koju imam.
Ja nisam imala koga da pitam i niko u mom okruzenju nije imao isti problem, zato sam smatrala da ja mogu biti nekome pomoć i podeliti sa osobama koje imaju isti problem kao moj svoja iskustva i savete.
Moj blog nastaje tako - tiho, iznenada i kada sam shvatila da ga neko čita i da ljudi prate moje postove i komentarišu ih bila sam najsrećnija na svetu.
I danas je blog moja strast i beg od stvarnosti. Ovde mogu da pišem o stvarima koje me usrećuju, o onim malim zadovoljstvima koja vam ulepšaju dan. Blog mi jeste pružio mogućnost da sarađuje sa kompanijama koje prave dekorativnu kozmetiku ili kozmetiku za negu lica i tela, ali o tome nisam ni razmišljala kada sam počinjala. To je došlo kao privilegija i priznanje za rad koji je uložen u svaki post.
Danas mi je jako ružno što se blogovi i ljudi koji ih pišu porede sa estradnim ličnostima, jer nije tako. Svako ko ulaže u svoj blog mora da se razvija i uči stalno - mora da nauči da edituje slile, videe, da se igra fotografijom, mora da ulaže u opremu i u sebe.
I danas ja većinu proizvoda kupujem sama, jer tako želim i jer su mi te stvari potrebne. Možda mi ne trebaju sve palete senki koje imam, ali svako ima nešto na šta nije imun i na šta bi uvek potrošio novac. Ne dolazi sve samo od sebe i odmah i nije lako biti primećen u ovom blogo svetu. Svakodnevno se svi mi susrećemo sa predrasudama, ružnim komentarima, nadimcima i osudama i svakodnevno moramo da pokažemo da smo iznad njih i da nas oni ne određuju.
Zbog svega što sam rekla molim sve koji čitate i pratite blogove, da ih podržite ostavljajući neki komentar ili lajk. Verujte mi iza svakog posta je nečiji trud i rad, a najlepši način da to nagradite je da se uključite, komentarišete i podržite osobu koja stoji iza tog bloga.
Nadam se da ćete u mnoštvu blogova prepoznati one prave, one koji se razvijaju i trude i one koji paze šta svojoj publici nude i prenose, jer danas je sve dostupno i svako može napisati post, ali uvek će kvalitetan i posvećen bloger pre naći put do čitalaca od onih koji to nisu.
Drago mi je ako ste pročitali ovaj post i posetili moj blog. Hvala vam što ste tu.
Do novog posta i novog čitanja pozdrav.
Dunja
